Представа ,,Oслобођење Скопља“, копродукција Народног позоришта Ниш и Народног позоришта Лесковац, биће премијерно изведена сутра у 20.00 у Народном позоришту Лесковац. Ово дело Душана Јовановића режирао је Горчин Стојановић.
Костимограф је Марина Вукасовић Меденица, асистент костимографа је Катарина Павловић. За видео-радове је задужен Стефан Красић, а лектор је Наташа Илић.
У представи играју:
Милош Цветковић (Зоран), Мина Цоцић (Лица), Александар Маринковић (Георгиј), Евгенија Стаковић (Ленче), Весна Јосиповић (Ана), Драган Марјановић (Ваво), Мирољуб Недовић (Тасин), Данило Петровић (Крсте/Начелник), Стефан Младеновић (Господинов/ Трајко), Марко Радојевић к.г. (Ристе/Стојчев), Марко Павловски (Бале/Оскар), Наталија Јовић к.г. (Рената), Нађа Недовић Текиндер (Биба), Мирослав Јовић (Доктор/Поп), Александар Крстић (Немачки официр) и Урош Милојевић (Отац).
Реч редитеља
Ослобођење Скопља је комад о одрастању.
Да ли је могуће одрастати без иницијације насиљем, без ране спознаје о Злу?
Да ли је неопходно суочавање са тамном страном људске природе, још у детињству, не би ли се разумевао свет око себе?
Шта је тачно слобода?
Кад растемо, да ли се свет смањује или ми постајемо већи?
Шта је смисао нашег постојања? Љубав? А шта ако није? Ако је нема? Ако је не препознамо?
Јесмо ли ми збиља деца својих родитеља, или својих прародитеља? Да ли је код нас свако друго поколење увек на жртвеном олтару настанка Новог?
Је ли Ново боље од Старог? Је ли Старо боље од Новог?
Иде ли свет напред, назад или у свим правцима истовремено?
Може ли један људски живот бити лишен искуства рата?
Кад бих имао бар један одговор, не бих радио ову представу. Кад одговоре које мислим да имам не би изнова под сумњу ставило непосредно, посредно, проживљено или сањано искуство, не бих се бавио театром.
Душану Јовановићу дугујем ову представу, у име оног викенда на Чрном врху, оних ноћи у Драми СНГ-а, оних дана у Београду и Бечу, оног последњег сусрета у Љубљани, оних размењених писама, оних смехова, пењања по врлетима, вечере код Мете, разговора о свему, па и позоришту. Нишком театру дугујем у име ћалетовог Воћног дана од пре четрдесет година, кад сам први пут био у Нишу и ушао у Народно позориште. Себи дугујем у име себе дванаестогодишњег, док на сарајевском МЕСС-у гледам прве изведбе Ослобођења – љубљанску, у режији Георгијевског, и скопску, у режији Унковског.
Cher Душан, надам се да те нисам изневерио.
Одано,
Г.С.
Објави коментар